Чувени Косјерци

ЉУБОМИР М. МАРИЋ
(Галовићи код Косјерића, 18. јануара 1878 — Београд, 11. август 1960.)

Био је армијски генерал Југословенске војске, министар војске и морнарице у краљевској влади и професор Војне академије. У периоду од 1935. до 1936. године био је начелник главног генералштаба Југословенске војске.

-КАРИЈЕРА-

У току своје каријере обављао је следеће важније функције:

• помоћник начелника Штаба Моравске дивизије (у ратовима 1912—1913);
• начелник Штаба Брегалничке дивизијске области, односно дивизије (1913—1916);
• начелник Оперативног одељења штаба Врховне команде;
• начелник Штаба Дринске дивизије (1918);
• командант Корушког одреда у одбрани границе према Аустрији (1919);
• начелник Штаба Друге армијске области;
• начелник Оперативног одељења Главног ђенералштаба;
• први помоћник начелника Главног ђенералштаба;
• командант Четврте армијске области;
• министар војске и морнарице од 1936 до 1938. године;
• професор Војне акадмије и друге функције.

У периоду од 1935. до 1936. године био је начелник главног генералштаба Југословенске војске.

Објавио је више радова, највише њих у војним новинама „Ратник”, као и шест књига од којих се издвајају „Стратегија” из 1925. и „Основи стратегије” из 1928. године.

-ОДЛИКОВАЊА-

Домаћа одликовања: 

• Орден Карађорђеве звезде са мачевима трећег и четвртог степена,
• Орден Карађорђеве звезде четвртог степена,
• Орден белог орла са мачевима трећег, четвртог и петог степена,
• Орден белог орла трећег, четвртог и петог степена,
• Ордена Светог Саве првог и другог степена,
• Орден Југословенске круне првог, другог и трећег степена.

Поред домаћих носилац је и више страних одликовања: 

• Француског ордена Легије части од првог до четвртог степена и Ратног крста корпусног реда,
• грчког Ратног крста и Ордена светог Ђорђа првог степена,
• руског Ордена свете Ане са мачевима трећег степена,
• енглеског Ордена светог Ђорђа и Михаила трећег степена,
• пољског „Полониа реститута” другог степена,
• белгијског Ордена круне првог степена,
• румунског Ордена звезде првог степена и Ордена круне првог степена.

Написао је мемоаре који су објављени тек 2012. године.

МИЛАДИН МИША ЗАРИЋ
(Сеча Река код Косјерића, 1889 – Београд, 1976.)

Био је учитељ, најпознатији по томе што је током операције ослобађања Београда у Другом светском рату, у зору 20. октобра 1944, пресекавши жице детонатора, спасао од рушења минирани Стари савски мост у Београду. Зарић није био припадник војске, него обичан грађанин који је живео у близини моста и, приметивши припреме Немаца за рушење, решио да искористи своје деминерско знање стечено у Балканским ратовима и Првом светском рату. За своје заслуге, Зарић је добио већи број југословенских и страних одликовања и других признања.

Рођен је 1889. године у Сечој Реци. Основну школу завршио је у свом месту, а Учитељско-богословску школу завршио је 1909. године у Призрену. Те године је почео да ради као учитељ у Сечој Реци, па све до балканских ратова, када иде у рат. У балканским ратовима био је резервни официр, инжењерац. За своје заслуге у оба рата добио је по једну Обилића звезду.

У другом светском рату био је мобилисан и нашао се на Косову. Избегао је заробљавање и долази у Косјерић. У Косјерићу, за време немачке рације за стрељање на Буковима, бива ухваћен, али непажњом немачког стражара успева да побегне.

Око 1930. године био је управитељ школе у Косјерићу. Пошто није хтео да води ђаке на Врбицу, министар просвете га, по казни, премешта у Жарково, одакле одлази у пензију.

За време Београдске операције, 20. октобра 1944. године, становао је у близини моста на Сави, у подруму, јер су Немци били у стану. Из подрума је видео како Немци минирају мост. Без размишљања о последицама, узео је ашов и кренуо преко моста као избеглица и том приликом је исекао каблове и вратио се натраг, уз мање рањавање. На тај начин спасао је стари гвоздени мост и омогућио нашим и совјетским трупама да пређу на другу страну без великих губитака. За овај подухват добио је два наша Ордена, два совјетска, два бугарска и један од бугарског генерала Стојчева. Дакле, седам ордена.

Први му је 30. децембра уручио др Иван Рибар, председник АВНОЈ-а, а потом два генерал Жданов, који му је том приликом рекао: „Знам све о вама. Мајка Русија никада неће заборавити Ваше дело. Наш маршал Толбухин рекао је да сте Ви наш херој…“

Зарић се бавио пчеларством, па је 1977. године, непосредно по његовој смрти, новообновљено Друштво пчелара Косјерића названо по њему. 1990. године, мала улица у насељу Борча IV такође је понела његово име.

Средином 2013. године, започета је поновна иницијатива за преименовање Старог савског моста, која је донела Зарићу и његовом делу већи простор у медијима. Ангажовањем учесника иницијативе, јуна 2013, испод Старог савског моста постављена је табла са Зарићевим ликом и кратком биографијом. Марта 2014. године, откривена је спомен плоча на кући у којој је Зарић живео у Косјерићу. Маја 2014. године, Скупштини града Београда званично је поднета иницијатива са петицијом да Стари савски мост 20. октобра 2014. понесе име Миладина Зарића, поводом 70. годишњице спасавања моста. Ова иницијатива није благовремено стављена на дневни ред Скупштине града, али је Градска општина Савски венац 20. октобра 2014. открила спомен плочу Миладину Зарићу у Карађорђевој улици, на кући у којој је Зарић живео током Другог светског рата. Иницијатива за преименовање моста је званично и даље у процедури у Скупштини града.

Преминуо је 1976. године, у осамдесет седмој години живота.

МИЛАН ЈОВЧИЋ
(Бершићи, Горњи Милановац, 1929 – Косјерић, 27. септембар 2001.)

Шаховска легенда овог краја. Рођен је 1929. године у Бершићима код Горњег Милановца, али је цео свој радни век провео као наставник математике у основној школи и Сечој Реци, где је и пензионисан.

Душан Бућан је у „Историји шаха“ о Милану Јовчић записао следеће: „Аксиома Максима Горког сажете у реченици „Човек, како то гордо звучи“, персонифицира и једног од најталентованијих југословенских шахиста, до сада непревазиђеног дописног шахисту. Ако се уопште може говорити о живим легендама нашег шаха, онда овај епитет свакако припада и овом човеку из Сече Реке код Косјерића, тамо у брдима ужичког краја“.

Милан Јовчић је једини учесник свих 28 шампионата дописног шаха Југославије, од чега је 7 пута био шампион Југославије у дописном шаху (први је игран 1953/54. године). То је и светски рекорд у броју учешћа и броју освојених титула на оваквим шампионатима.

Први пут је наступао на турниру 1949. године, када је на полуфиналном турниру за омладинце заузео 5. место. Сениорски првак Србије постао је 1956. године. Титулу шаховског мајстора освојио је на Међународном турниру у Ужицу 1966. године, а ФИДЕ мајстор је постао 1978. године, такође на Међународном турниру у Ужицу.

У дописном шаху интернационални мајстор је постао на Трећој дописној олимпијади у шаху 1965. године, а на Међународном велемајсторском турниру „Србија 30“, постигао је норму за дописног велемајстора. Титула му је званично призната 1985. године.

Да је Милан Јовчић још у младости био талентован шахиста, доказује и једна партија шаха између њега и Светозара Глигорића, легенде југословенског шаха, одигране 1958. године.

Глигорић је тада био на врхунцу своје моћи у шаху и шампион Југославије у турнирском шаху, а Јовчић првак у дописном шаху. Победник у овој партији, као што се види, био је М. Јовчић. Ова партија обишла је тада цео свет, а запажена је и у Русији, шаховској велесили.

Јовчић је био стандардни репрезентативац Југославије у дописном шаху. Водио је секцију подмлатка у шаху у основној школи у Сечој Реци, а помагао је и ШК „Сјечицу“.

МИЛОВАН Ђ. ВИТЕЗОВИЋ
(Косјерић, 11. септембар 1944 – )

Рођен је 1944. године у селу Бјелоперица, општина Косјерић. Осмогодишњу школу завршио у Косјерићу, а гимназију у Ужицу. Дипломирао је општу књижевност на Филолошком факлултету, а потом и драматургију на Факултету драмских уметности.

Био је уредник часописа „Јеж“ и „Сусрети“, уредник играног програма Телевизије Београд и главни и одговорни уредник уметничког програма Радио Телевизије Србије. Члан је Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра. Говори и пише за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије.

Своје књижевне радове објавио је у више од 15 часописа и листова, међу којима и у: „Нину“, „Видицима“, „Студенту“, „Књижевним новинама“, „Књижевности“, „Дуги“, „Савременику“ итд.

Пише афоризме, песме, романе, драме, ТВ драме и серије, фељтоне, филмска сценарија.

-КЊИЖЕВНИ РАД-

Романи: 

1. „Шешир професора Косте Вујића“,
2. „Лајање на звезде“ (28 издања),
3. „Милена из Кнез Михаилове“,
4. „Света љубав“,
5. „Хајдук Вељко Петровић“,
6. „Европске године кнеза Милоша“,
7. „Чарапе краља Петра“ (2013. године преведен на италијански језик),
8. „Симфонија Винавер“,
9. „Синђелић се са сунцем смирио“,
10. „Принц Растко“,
11. „Булерлеска у Паризу“,
12. „Кад је невен био сунце“,
13. „Госпођица Десанка“.

Телевизијске драме и серије: 

1. „Где цвета лимун жут“,
2. „Краљевина Србија“,
3. „Кнежевина Србија“,
4. „Димитрије Туцовић“,
5. „Вук Караџић“,
6. „Онда лоле измисли пароле“,
7. „Ђачко доба“,
8. „Снохватице I и II“,
9. „Шешир професора Косте Вујића“,
10. „Срећни људи“.

-НАГРАДЕ-

Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. године), Велике Базјашке повеље у Букурешту 2005. године, Кочићева награда (2005. године) ־ Република Српска, Златно Гашино перо (2006. године), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. године).

Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.

У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.

Добитник је руског одликовања „Златни витез“. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.

Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.

Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана.

ПЕТАР ЛАЗИЋ
(Косјерић, 25. септембар 1960 — Београд, 11. септембар 2017)

Петар Лазић je био српски књижевник, новинар, публициста и универзитетски професор. Живео је и радио у Београду.

Важио је за једног од најугледнијих сатиричара, чија су дела превођена на тридесетак језика, а заступљен је у више од сто светских антологија, енциклопедија, лексикона и зборника.

Новинарску каријеру започео је у студентском радио програму „Индекс 202“. Од 1984. до укидања 1996. био је аутор текстова, редитељ и „доживотни“ уредник „Индексовог радио позоришта“.

Петар Лазић је један од најугледнијих сатиричара данашњице, превођен је на тридесетак језика и заступљен је у више од сто светских антологија, енциклопедија, лексикона и зборника. Између осталог, налази се у најпрестижнијим светским изборима, попут енглеске енциклопедије „22000 Outstanding Intellectuals of the 21st Century“, затим у антологијама: руској „Антология мудрости“, италијанској “I più grandi saggi”, француској “Les plus grands esprits”, и тако даље.

Новинарску каријеру започео је у студентском радио програму „Индекс 202” као редактор дневне емисије 1982. године. Од 1984. до укидања 1996. био је аутор текстова, редитељ и “доживотни” уредник „Индексовог радио позоришта” (сатирични радио кабаре који је по свим истраживањима био најслушанија радијска емисија у историји СФРЈ и СРЈ). Паралелно са радом у „Индексовом радио позоришту”, Лазић је у листу Младост уређивао сатиричну рубрику „Овој земљи је потребна младост”, а потом у магазину „Дуга“ сатиричну рубрику „Дуга иза облака”. Био је уредник у издавачкој задрузи Белетра а у издавачкој кући Данга директор и главни и одговорни уредник.

Од средине деведесетих до данас био је главни и одговорни уредник сатиричног листа „Наша крмача“, директор и главни и одговорни уредник сатирично-политичког магазина „Бре!“, директор и главни и одговорни уредник дневног листа „Глас јавности“, помоћник одговорног уредника дневног листа „Блиц“ и помоћник главног и одговорног уредника програма „Београд 202“.

Поред „Индекса 202”, „Индексовог радио позоришта”, радио драма, као и великог броја појединачних ауторских емисија на свим програмима Радио Београда – на „Радио Пингвину“ Лазић је водио и уређивао ауторски серијал под називом „Емисија коју нису појели скаквци”, који су београдски новинари у анкети прогласили за најбољу радијску емисију у 1995. години, одмах испред „Индексовог радио позоришта”, док је она у исто време те године била друга по слушаности у Србији, иза „Индексовог радио позоришта”. Од 2003. до 2005. уређивао је и водио на таласима Београда 202 веома слушану емисију „Бре 202” (коју је радио са екипом сарадника из магазина „Бре!“), из које су објављена два CD-а са сонговима, као и два CD-а са емисијама. Од 2008. уређивао је и водио на програму Београд 202 емисију „Црно-бели свет”, а од 2014. до 2016. године емисије „Црна рупа” и „Уместо црне рупе”.

Новинске и публицистичке текстове, прозу, поезију и афоризме, као и стручне и научне радове Лазић је објављивао у стотинак листова и часописа у Србији и свету. Сталне колумне писао је за: „Књижевну реч“, „Нин“, „Либерал“, „Бре!“, „Црту“, „Марку“, „Глас јавности“, „Блиц“ и „Илустровану политику“. Фељтоне је објављивао у „Гласу јавности“ и „Нину“.

Хваљен и кажњаван. За иста дела, за која је награђиван – привођен је и подизане су кривичне оптужнице, искључиво због “Вређања имена и дела председника државе”, у периоду пре и за време режима Слободана Милошевића.

На Факултету за медије и комуникације у Београду држао је наставу из предмета: Вештина убеђивања у медијима, Критичка литература и реторика, Реторика и јавни наступ, Комуникација и техника убеђивања (основе) и Комуникација и техника убеђивања (полемике и дебате).

Био је шеф посланичке групе (ДЕПОС–НД) у Скупштини Србије, као и потпредседник скупштинског Одбора за културу и информисање. У јуну 1994. поднео је оставке на све функције. Једини је шеф посланичке групе у историји српског парламента који је поднео оставку на ту функцију и напустио Скупштину.

-ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ-

• „Зауставите планету хоћу да сиђем“ (1982) – поезија
• „На зубатом сунцу“ (1988) – сатирични афоризми (пет издања)
• „Хероји Булевара револуције“ (1990) – текстови за “Индексово радио позориште” (два издања)
• „Опело за мртво море“ (1994) – сатирична поезија (четири издања)
• „Године заплета“ (1997) – текстови за “Индексово радио позориште” (два издања)
• „Кратка историја душе“ (2001) – проза (три издања)
• „Нема малих улога“ (2002) – публицистика (три издања)
• „Брелешке“ (2002) – публицистика (два издања)
• „Мали велики људи“ (2004) – дечији афоризми (два издања)
• „Царство земаљско“ (2005) – сатирични афоризми (два издања)
• „Шљива, бре“ (2007) – мултидисциплинарна монографија (двојезично на српском и енглеском)
• „Обећана земља“ (2009) – публицистика
• „Атерирање небеског народа 1“ (2009) – публицистика
• „Атерирање небеског народа 2“ (2009) – публицистика
• „Савршена самоубиства“ (2011) – роман

СВЕТОМИР ЂУКИЋ
(Ражана код Косјерића, 29. мај 1882 — Дуизбург 19. октобар 1960.)

Био је официр војске Краљевине Србије и дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије. За време Другог светског рата био је припадник обавештајне службе Југословенске војске у Отаџбини. Био је отац српског и југословенског олимпизма.

Рођен је у селу Ражана код Косјерића од оца Светозара и мајке Драгиње. Основну школу је завршио у Ваљеву. Гимназију је уписао у Ужицу, а завршио у Београду. После реалке уписао је Нижу школу Војне академије коју је успешно завршио и у чину потпоручника ступио је у војну службу.

Ђукић је био оснивач и први директор Српког олимпијског клуба који је основан 23. фебруара 1910. Такође је постављен за вођу прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године. У Стокхолму где је одржан Конгрес Међународног олимпијског комитета, Светомир Ђукић је постао члан тог престижног тела и ту остао све до 1949. године, када се својевољно повукао.

Као официр војске Краљевине Србије учествовао је у Првом и Другом балканском рату. За време Првог светског рата учествовао је у одбрани Београда и успешно држао положаје на Ади Циганлији, такође је учествовао у ослобађању Земуна. Ђукић је одликован највишим војним медаљама и признањима.

Године 1919. одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је Светомир изабран за потпредеседника и у тој функцији предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде и то у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1938. године, а такође је био један од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938-39. године и петнестих олимпијских игара 1948. године.

У Краљевини Југославији био је водећа личност олимпијског покрета. Године 1940. пензионисан је у чину дивизијског генерала. За време Другог светског рата прикључио се Југословенској војсци у Отаџбини.

У организацији Скупштине општине Косјерић и Српског олимпијског комитета сваке године одржавају се Олимпијски дани као успомена на лик и дело Светомира Ђукића. Меморијал се завршава великом атлетском трком под називом „Олимпијски трофеј“ у којој учествују ученици средњих и основних школа, а после тога се одржава трка на 4.000 метара професиналних атлетичара.

Његов син је примаријус др Душан Ђукић који га је пратио током Другог светског рата и 2011. године је био председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини.

СРЕТЕН МАРИЋ
(Косјерић, 5. март 1903 – околина Тура, 26. септембар 1992.)

Сретен Марић је био есејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској.

Рођен је 1903. године у Субјелу, општина Косјерић, али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.

Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира („Општу лингвистику“) и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).

Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.

Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије.

Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.

Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Гастону Башлару, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.

Најзначајнија дела Сретена Марића су: 

– „Огледи I“
– „Гласници апокалипсе“, записи и есеји
– „Протејска свест критике“
– „Раскршћа“, књига есеја;
– „Пропланци есеја“
– „Огледи II“.

 „Крстарио сам свуда, и читао док ме очи не заболе, на ливади, под старим храстом. Не знам има ли лепшег краја где се боље једе и боље говори. Ако је језик огледало културе, ако се без речи не мисли, наши дедови су били културнији од нас. Имали су богатији језик.” – писао је професор Марић о Субјелу, свом завичају.

Библиотека Матице Српске је са општином Косјерић установила Награду „СРЕТЕН МАРИЋ“, која се на предлог пријатеља Сретена Марића додељује за најбољи есеј, односно књигу есеја о књижевности, уместности и филозофији, сваке друге године.

Прва Награда додељена је у Косјерићу у фебруару 2005. Борисаву Радовићу, за збирку есеја под називом „Читајући Вергилија“ у издању Лиртере из Бањалуке.

„Ви непрестано расправљате о средствима и о слободи израза, а шта је са вашим осећањима? Јесу ли се она толико истањила да их још само подразумевате у својим алузијама, служите се њима као књижевним примерима, препуштајући лекарима да их истумаче? Нисте ли посумњали и у сопствена осећања откако су вас напустили ваши богови?… ви у ствари не живите, него опонашате живот, па после не умете да разликујете оно што живите од онога што пишете; и стално мењате, мењате…” пише Радовић.

Нико боље не пише есеје о поезији од самих песника. Једноставан, али тачан став који се потврђује и у књизи есеја Борислава Радовића. Есеј као форма критичког, али и надахнутог промишљања у Радовићевој књизи нас подсећа да било који израз књижевног стваралаштва тражи таленат, ерудицију, надахнуће. Узбуђење са којим се читају Радовићеви есеји о класичним песницима, Вергилију или Хомеру, мери се са утисцима добро написаног прозног или драмског текста. Нигде сувопарног анализирања или разметања ерудицијом кроз безброј фуснота. Само једноставан стил, убедљив, заводљив, интригантан. Есеју „Накнадна белешка о Вергилију” написан је пре награђеног „Читајући Вергилија” (2004). Написао је још књиге есеја Рвање с анђелима и „Још о песницима и о поезији.”

Есејист, професор др Славко Гордић, добитник је награде „Сретен Марић“ за 2005.-2007. годину. Награду је добио за збирку есеја „Размена дарова“, коју је 2006. објавио издавач Народна књига.

– Гордићеви есеји се приказују као отворена књижевна форма и самосвојни стваралачки гест у којем се на јединствен начин преплићу имагинација, знање и инвентивна знаност, саздајући посебну језичку и мисаону творевину- између осталог образложење је одлуке жирија.

Професор Гордић је у свом есеју о Сретену Марићу истакао да: Марић може бити истински подстрек и упориште свима који се упусте у писање у оквиру ове књижевне форме. Утолико је веће моје задовољство због тога што ми је припала награда која носи име Сретена Марића. Стручни жири је радио у саставу Владимир Гвозден, Јовица Аћин и Гојко Тешић. Професору др Славку Гордићу је додељена награда Сретен Марић у мају 2007.

Награда „Сретен Марић“ ѕа најбољу есејистичку књигу у 2007.-2008. години припала је књижевнику Јовици Аћину за збирку есеја „Голи приповедач“ у издању Књижевне општине Вршац 2008. Награда је уручена 29. маја 2009. у Галерији Легту Лизе Марић Крижанић, Народне библиотеке у Косјерићу.

Домаћица скупа била је директор Библиотеке Винка Марић, а домаћин председник општине Милан Штуловић, који је награду и уручио. У име жирија говорио је проф.др Гојко Тешић, о одлуци Радован Поповић чија је књига „Пропланци Сретена Марића“ такође представљена у присуству Катарине Марић, кћерке професора Марића. Ово је била прилика да се представи и часопис „Раскршћа“ о коме је беседила проф.др Мирјана Стефановић, о самој речи: раскршће – у свом стилу изузетног лингвисте Миро Вуксановић- директор Библиотеке Матице Српске, о новим издањима највреднији посленик на очувању имена професора Марића главни уредник годишњака Раскршћа Слободан Гавриловић. Нова издања књига малог формата у издању библиотеке Раскршћа, читалачкој публици у Косјерићу приказала је проф. др Јелена Новаковић.

„Голи приповедач“ Јовице Аћина нам показује истинске и покаткад још неокушане моћи есејистичког писања… Све што одликује марићевски есеј, од инвенције, персоналног критичког става, аутобиографског искуства, до усмене и плодне ерудиције, неоспорне упућености у кључна питања, виталног језика и духа дијалога, откривамо у пуној мери у Аћиновој књизи. Поетика есеја је жива поетика, за шта нам сведочи и Голи приповедач, показујући да и бритка и утемељена интелектуалност може да поприми својеврсну уметничку форму. Ово дело се чита готово подједнако као лична исповест (која на извесним местима није без непосредне везе са самим Марићем док се рађа као есејиста) и као јединствена збирка наративних повести- прочитао је у образложењу одлуке жирија проф.др Гојко Тешић.

„Можете само замислити како се овог часа осећам – дирнут сам, заиста“ – Јовица Аћин, аутор награђеног есеја се расплакао. Због чињенице да се налази у Легату Марићеве сестре окружен њеним сликама, у присуству његове кћерке Катарине, међу пријатељима књижевницима, међу књижевном публиком Косјерића која сваке две године с нестрпљењем очекује и дуго потом препричава ове сусрете. Због професора Марића који је све присутне окупио око речи и љубави према књизи. Ишчитавши награђени есеј захвалио је свима на Награди којом се поноси. Сусрети у Косјерићу и Новом Саду су посвећени водећем интелектуалцу друге половине двадесетог века и угледном професору који се исказао на бројним књижевним плановима- рекао је директор БМС Миро Вуксановић, подсетивши да су Марићи- Никол и Сретен завештали Матици ѕаједнички Легат од петнаест фхиљада књига на француском,немачком, руском и српском језику.

О награди „Сретен Марић“ за најбољу књигу есеја или најбољи есеј за 2009. и 2010, одлучивао је жири у саставу Катарина Марић, Радован Поповић и Часлав Ђорђевић, који је једногласно донео одлуку да ова реномирана награда припадне Кољи Мићевићу – изузетном преводиоцу, блиставом есејисти и песнику, а за књигу есеја „Осам влашића француског симболизма“ (која је објављена у издању Службеног гласника 2009. у колекцији Велереч).

Према мишљењу жирија, реч је о књизи која на најлепши начин наставља традицију Марићевог есејистичког рукописа у српској књижевности, и ствараоцу који је есејистички рукопис претворио у уметност нарочите врсте.

Једногласном одлуком Жирија у саставу Катарина де Леобарди – Тиво, Радован Поповић и Гојко Тешић – награда „Сретен Марић“ за 2011-2012, додељена је Сави Дамјанову за петокњижје под заједничким насловом “Српска књижевност искоса 1-5” (чине га следеће књиге: “Велики код: Ђорђе Марковић Кодер”, “Вртови нестварног – Огледи о српској фантастици”, “Српски еротикон”, “Нова читања традиције 1-3” и “Шта то беше српска постмодерна?”) у издању “Службеног гласника” из Београда.

Жири је размотрио сва доступна есејистичка дела сачињена у српском језику и објављена 2011. и 2012. године. Жири истиче да се у наведеном периоду појавило неколико изузетних есејистичких остварења, пре свега М. Недића, М. Шутића, П. Пијановића, М. Ненина, Д. Хамовића, С. Брајовић, С. Владушића и Т. Брајовића, и то је на плодан начин отежавало одлучивање.

Одлука о овогодишњој награди, као и ранијих година када је додељена Бориславу Радовићу, Славку Гордићу, Јовици Аћину и Кољи Мићевићу, донесена је у складу са квалитативним закономерностима и поетиком есеја као отворене књижевне форме и самосвојног стваралачког геста у којем се на јединствен начин преплићу имагинација, знање и инвентивна запитаност, саздајући посебну језичку и мисаону творевину.

“Дело Саве Дамјанова, уз дубоко уважавање свих осталих која су у нашем разматрању својим несумњивим и особеним вредностима конкурисала за награду, издвојили смо вођени осећањем да је у реч о изразито модерном и по много чему особеном, другачијем, провокативном есејистичком рукопису, оплемењеном динамичном читалачком, критичком и интерпретативном свешћу о модерности српске књижевне баштине. Ауторова страст према новом, дамјановљенски речено искошеном читању традиције учинила је његове есеје изузетним у контексту савременог тумачења онога што јесте модерна традиција тзв. новије српске књижевности од 18. до 21. века. Иако је реч о књижевноисторијском опусу Саве Дамјанова, дакле о научним текстовима у класичном значењу те речи – мора се рећи да је тај тип класичности изневерен ауторовим опредељењем за есејистички тип рукописа којим на жив и посве самосвојан начин ишчитава, превреднује књижевну баштину српске књижевности. Могло би се рећи да је Сава Дамјанов у много чему оплеменио и обогатио књижевнотеоријску и књижевноисторијску мисао савремене науке о српској књижевности – опредељујући се и за модерну методологију, дакле модерну теоријску праксу читања старих, ретких а заборављених текстова али не заборављајући да је тзв. ничим окамењена есејистичка пракса марићевског типа, она традиција која у његовом рукопису на најлепши начин наставља мисао Сретена Марића о књижевној уметности и филозофији. И то је један од разлога зашто смо се определили да се ‘Награда Сретен Марић’ за 2011-2012, додели баш Сави Дамјанову”, наведено је у образложењу жирија.