Уторак, 17.07.2018. Званична презентација Општине Косјерић

Сретен Марић

СРЕТЕН МАРИЋ
(Косјерић, 5. март 1903 - околина Тура, 26. септембар 1992.)

Сретен Марић је био есејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској. 


sreten maricРођен је 1903. године у Субјелу, општина Косјерић, али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.

Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира ("Општу лингвистику") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).

Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.

Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије. 

Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.

Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Гастону Башлару, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.

Најзначајнија дела Сретена Марића су: 

- „Огледи I“
- „Гласници апокалипсе“, записи и есеји
- „Протејска свест критике“
- „Раскршћа“, књига есеја;
- „Пропланци есеја“
- „Огледи II“.

 „Крстарио сам свуда, и читао док ме очи не заболе, на ливади, под старим храстом. Не знам има ли лепшег краја где се боље једе и боље говори. Ако је језик огледало културе, ако се без речи не мисли, наши дедови су били културнији од нас. Имали су богатији језик.” - писао је професор Марић о Субјелу, свом завичају.


Библиотека Матице Српске је са општином Косјерић установила Награду "СРЕТЕН МАРИЋ", која се на предлог пријатеља Сретена Марића додељује за најбољи есеј, односно књигу есеја о књижевности, уместности и филозофији, сваке друге године.

Прва Награда додељена је у Косјерићу у фебруару 2005. Борисаву Радовићу, за збирку есеја под називом "Читајући Вергилија" у издању Лиртере из Бањалуке.

„Ви непрестано расправљате о средствима и о слободи израза, а шта је са вашим осећањима? Јесу ли се она толико истањила да их још само подразумевате у својим алузијама, служите се њима као књижевним примерима, препуштајући лекарима да их истумаче? Нисте ли посумњали и у сопствена осећања откако су вас напустили ваши богови?... ви у ствари не живите, него опонашате живот, па после не умете да разликујете оно што живите од онога што пишете; и стално мењате, мењате...” пише Радовић.

Нико боље не пише есеје о поезији од самих песника. Једноставан, али тачан став који се потврђује и у књизи есеја Борислава Радовића. Есеј као форма критичког, али и надахнутог промишљања у Радовићевој књизи нас подсећа да било који израз књижевног стваралаштва тражи таленат, ерудицију, надахнуће. Узбуђење са којим се читају Радовићеви есеји о класичним песницима, Вергилију или Хомеру, мери се са утисцима добро написаног прозног или драмског текста. Нигде сувопарног анализирања или разметања ерудицијом кроз безброј фуснота. Само једноставан стил, убедљив, заводљив, интригантан. Есеју „Накнадна белешка о Вергилију” написан је пре награђеног „Читајући Вергилија” (2004). Написао је још књиге есеја Рвање с анђелима и „Још о песницима и о поезији.”


Есејист, професор др Славко Гордић, добитник је награде "Сретен Марић" за 2005.-2007. годину. Награду је добио за збирку есеја "Размена дарова", коју је 2006. објавио издавач Народна књига.

- Гордићеви есеји се приказују као отворена књижевна форма и самосвојни стваралачки гест у којем се на јединствен начин преплићу имагинација, знање и инвентивна знаност, саздајући посебну језичку и мисаону творевину- између осталог образложење је одлуке жирија.

Професор Гордић је у свом есеју о Сретену Марићу истакао да: Марић може бити истински подстрек и упориште свима који се упусте у писање у оквиру ове књижевне форме. Утолико је веће моје задовољство због тога што ми је припала награда која носи име Сретена Марића. Стручни жири је радио у саставу Владимир Гвозден, Јовица Аћин и Гојко Тешић. Професору др Славку Гордићу је додељена награда Сретен Марић у мају 2007.


Награда "Сретен Марић" ѕа најбољу есејистичку књигу у 2007.-2008. години припала је књижевнику Јовици Аћину за збирку есеја "Голи приповедач" у издању Књижевне општине Вршац 2008. Награда је уручена 29. маја 2009. у Галерији Легту Лизе Марић Крижанић, Народне библиотеке у Косјерићу.

Домаћица скупа била је директор Библиотеке Винка Марић, а домаћин председник општине Милан Штуловић, који је награду и уручио. У име жирија говорио је проф.др Гојко Тешић, о одлуци Радован Поповић чија је књига "Пропланци Сретена Марића" такође представљена у присуству Катарине Марић, кћерке професора Марића. Ово је била прилика да се представи и часопис "Раскршћа" о коме је беседила проф.др Мирјана Стефановић, о самој речи: раскршће - у свом стилу изузетног лингвисте Миро Вуксановић- директор Библиотеке Матице Српске, о новим издањима највреднији посленик на очувању имена професора Марића главни уредник годишњака Раскршћа Слободан Гавриловић. Нова издања књига малог формата у издању библиотеке Раскршћа, читалачкој публици у Косјерићу приказала је проф. др Јелена Новаковић.

"Голи приповедач" Јовице Аћина нам показује истинске и покаткад још неокушане моћи есејистичког писања... Све што одликује марићевски есеј, од инвенције, персоналног критичког става, аутобиографског искуства, до усмене и плодне ерудиције, неоспорне упућености у кључна питања, виталног језика и духа дијалога, откривамо у пуној мери у Аћиновој књизи. Поетика есеја је жива поетика, за шта нам сведочи и Голи приповедач, показујући да и бритка и утемељена интелектуалност може да поприми својеврсну уметничку форму. Ово дело се чита готово подједнако као лична исповест (која на извесним местима није без непосредне везе са самим Марићем док се рађа као есејиста) и као јединствена збирка наративних повести- прочитао је у образложењу одлуке жирија проф.др Гојко Тешић.

"Можете само замислити како се овог часа осећам - дирнут сам, заиста" - Јовица Аћин, аутор награђеног есеја се расплакао. Због чињенице да се налази у Легату Марићеве сестре окружен њеним сликама, у присуству његове кћерке Катарине, међу пријатељима књижевницима, међу књижевном публиком Косјерића која сваке две године с нестрпљењем очекује и дуго потом препричава ове сусрете. Због професора Марића који је све присутне окупио око речи и љубави према књизи. Ишчитавши награђени есеј захвалио је свима на Награди којом се поноси. Сусрети у Косјерићу и Новом Саду су посвећени водећем интелектуалцу друге половине двадесетог века и угледном професору који се исказао на бројним књижевним плановима- рекао је директор БМС Миро Вуксановић, подсетивши да су Марићи- Никол и Сретен завештали Матици ѕаједнички Легат од петнаест фхиљада књига на француском,немачком, руском и српском језику. 


О награди „Сретен Марић“ за најбољу књигу есеја или најбољи есеј за 2009. и 2010, одлучивао је жири у саставу Катарина Марић, Радован Поповић и Часлав Ђорђевић, који је једногласно донео одлуку да ова реномирана награда припадне Кољи Мићевићу – изузетном преводиоцу, блиставом есејисти и песнику, а за књигу есеја "Осам влашића француског симболизма" (која је објављена у издању Службеног гласника 2009. у колекцији Велереч).

Према мишљењу жирија, реч је о књизи која на најлепши начин наставља традицију Марићевог есејистичког рукописа у српској књижевности, и ствараоцу који је есејистички рукопис претворио у уметност нарочите врсте.


Једногласном одлуком Жирија у саставу Катарина де Леобарди - Тиво, Радован Поповић и Гојко Тешић – награда "Сретен Марић" за 2011-2012, додељена је Сави Дамјанову за петокњижје под заједничким насловом “Српска књижевност искоса 1-5” (чине га следеће књиге: “Велики код: Ђорђе Марковић Кодер”, “Вртови нестварног – Огледи о српској фантастици”, “Српски еротикон”, “Нова читања традиције 1-3” и “Шта то беше српска постмодерна?”) у издању “Службеног гласника” из Београда.

Жири је размотрио сва доступна есејистичка дела сачињена у српском језику и објављена 2011. и 2012. године. Жири истиче да се у наведеном периоду појавило неколико изузетних есејистичких остварења, пре свега М. Недића, М. Шутића, П. Пијановића, М. Ненина, Д. Хамовића, С. Брајовић, С. Владушића и Т. Брајовића, и то је на плодан начин отежавало одлучивање.

Одлука о овогодишњој награди, као и ранијих година када је додељена Бориславу Радовићу, Славку Гордићу, Јовици Аћину и Кољи Мићевићу, донесена је у складу са квалитативним закономерностима и поетиком есеја као отворене књижевне форме и самосвојног стваралачког геста у којем се на јединствен начин преплићу имагинација, знање и инвентивна запитаност, саздајући посебну језичку и мисаону творевину.

“Дело Саве Дамјанова, уз дубоко уважавање свих осталих која су у нашем разматрању својим несумњивим и особеним вредностима конкурисала за награду, издвојили смо вођени осећањем да је у реч о изразито модерном и по много чему особеном, другачијем, провокативном есејистичком рукопису, оплемењеном динамичном читалачком, критичком и интерпретативном свешћу о модерности српске књижевне баштине. Ауторова страст према новом, дамјановљенски речено искошеном читању традиције учинила је његове есеје изузетним у контексту савременог тумачења онога што јесте модерна традиција тзв. новије српске књижевности од 18. до 21. века. Иако је реч о књижевноисторијском опусу Саве Дамјанова, дакле о научним текстовима у класичном значењу те речи – мора се рећи да је тај тип класичности изневерен ауторовим опредељењем за есејистички тип рукописа којим на жив и посве самосвојан начин ишчитава, превреднује књижевну баштину српске књижевности. Могло би се рећи да је Сава Дамјанов у много чему оплеменио и обогатио књижевнотеоријску и књижевноисторијску мисао савремене науке о српској књижевности – опредељујући се и за модерну методологију, дакле модерну теоријску праксу читања старих, ретких а заборављених текстова али не заборављајући да је тзв. ничим окамењена есејистичка пракса марићевског типа, она традиција која у његовом рукопису на најлепши начин наставља мисао Сретена Марића о књижевној уметности и филозофији. И то је један од разлога зашто смо се определили да се ‘Награда Сретен Марић’ за 2011-2012, додели баш Сави Дамјанову”, наведено је у образложењу жирија.


 

 

borba protiv sive ekonomije

 

banner sl list
Нови број - 5/2018
  (15.06.2017. г.) 
banner maticna
banner lpa
banner pisarnica 
-------------------------------------------------
 
-------------------------------------------------